FARMACEUTSKA MAFIJA izmišlja bolesti i ljude truje lijekovima

Lekari su, tvrde, izmanipulisani od farmaceuta, a šefovi zdravstvenog sistema su upleteni u tu „narkomafiju“ kako bi od države izvukli što više novca.

No, i pre francuskih kolega, naša lekarka i internistica dr. Lidija Gajski upustila se u istraživanje (ne) efikasnosti lekova, kao i sprege farmaceutske industrije i lekara koji pacijente „pumpaju“ nepotrebnim lekovima, a zauzvrat bivaju nagrađeni. Objavila je 2009. godine knjigu „Lekovi ili priča o obmani“ koja se gotovo na identičan način bavi prevarom koju sada obrađuju i francuski lekari. Danas, Gajski donosi nove spoznaje o korupciji u zdravstvu, kao i lošim i dobrim lekovima, nadriliječništva …

»Kolika je danas sprega farmaceuta i lekara?

Sprega farmaceutske, odnosno medicinske industrije i lekara veoma je proširena, mogli bismo reći sveprisutna i bitno utiče ne samo na ustroj i funkcionisanje zdravstvenih sistema već oblikuje i samu koncepciju bolesti i lečenja. Proizvođači lekova danas finansiraju značajan deo istraživanja vezanih uz lekove, a lekari-naučnici pomažu im iznedriti poželjne rezultate. Kroz profesionalnu obuku u režiji kompanija, lekari-nastavnici te falsifikovane nalaze distribuiraju kliničarima, a preko korumpiranih medija širokoj javnosti. U državnim agencijama i osiguravajućim kućama lekari-eksperti odobravaju farmaceutske proizvode za tržište i stavljaju ih na liste obaveznog osiguranja.

U zdravstvenoj administraciji lekari-savetodavci uređuju politiku lekova u interesu njihovih proizvođača, a pri zakonodavnoj vlasti kroje zakone po njihovoj meri. Sve te uloge i funkcije obavlja tek par desetina vodećih medicinskih stručnjaka u zemlji poput naše, i oni su najodgovorniji, uz političare, za činjenicu da su zdravstveni sistemi pretvoreni u eldorado fabrika lekova i druge medicinske industrije. Oni su za to, naravno, dobro nagrađeni – novcem, profesionalnim ugledom, pa i političkom moći. Korupcija u ordinacijama manje je bitna, ne samo zato što su darovi skromniji, već i stoga što „obični“ lekari praktičari nisu ni svesni da su korumpirani.

»Da li su vas kada pokušali podmitit? Jeste li vi kada prihvatili neko sponzorsko putovanje?

Kao i većini lekara, i meni su farmaceutski predstavnici dolazili s raznoraznim ponudama. Zastupnik 1 slovenske kompanije nudio je novac za svakog pacijenta kojem bih propisala njihov lek; bio je samo jednom i nikad više. Istina, svojedobno sam pohodila nekoliko plaćenih kongresa i simpozijuma, no pošto sam počela istraživati i stekla uvid u razmere i korene korupcije, potpuno sam prestala odlaziti na takve, u suštini marketinške skupove. Od predstavnika medicinskog establišmenta često se može čuti da je saradnja s farmaceutskim kompanijama u medicinskoj edukaciji nužna zbog nestašice javnih izvora finansiranja. To je potpuna neistina. Skromnijim planiranjem stručnih sastanaka i predavanja profesionalna obuka može se sprovoditi i uz mala sredstva. Sadržaj međunarodnih kongresa dostupan je na internetu, kao i stručni članci i časopisi koji se na jednostavan način mogu distribuirati lekarima.

»Rekli ste da je ‘farmaceutski kompleks do te mere ekspandirao da je potrošio bolesne ljude i sada ulazi među zdrave na način da ih pretvara u bolesne i na njima zarađuje“. Možete li mi malo elaborirati tu svoju izjavu.

Do unazad pedesetak godina farmaceutska industrija je mogla u isto vreme i zarađivati i lečiti ljude. Međutim, u zadnjih je nekoliko decenija na plodnom tlu medicine i zdravstva, gde joj niko nije postavio granice, toliko narasla da je te dvije zadatke postalo nemoguće pomiriti. Naprosto je došlo do „zasićenja tržišta“ bolesnih ljudi. Da bi se dalje zarađivalo, trebalo je krenuti među zdrave.

»Kojim je to sve modelima populacija zdravih ljudi pretvorena u korisnike farmakoterapije?

Postoji više modela. Jedan od njih je koncept faktora rizika. Holesterol je proglašen faktorom rizika za srčani udar, povišeni pritisak za moždanu kap, šećer za otkazivanje bubrega i slepilo … Ljudi sa povišenim vrednostima ovih parametara proglašavaju se rizičnima i nude im se lekovi radi sprečavanja bolesti u budućnosti. Jasno je da visoki pritisak i šećer treba lečiti; reč je o stanjima koja stvaraju tegobe i tu smo na terenu tradicionalne medicine koja leči ljude u patnji.

Međutim, na normalnim, prosečnim nivoima ovih parametara, a naročito na niskim vrednostima koje se u zadnje vreme nude kao ciljne, korist od lečenja je zanemarljiva ili ne postoji. Kliničkim smjernicama koje sistematski snižavaju normalne vrednosti holesterola, pritiska iu manjoj meri šećera, a koje bez naučnih uporišta formulišu male grupe kliničara vezanih uz farmaceutsku industriju, dovedeni smo u situaciju da je danas u zemljama zapadne Evrope 70-80 posto starijeg stanovništva podložno primeni barem jednog preventivnog kardiovaskularnog preparata.

»Koji je model primenjen u slučaju osteoporoze? Je li to zaista izmišljena bolest?

U slučaju osteoporoze primenjen je model po kojem je mladost proglašena zdravljem, a starost bolešću. Definicija bolesti kojom se danas služimo stvorena je tek 1994., i to na način da je za normalnu uzeta gustina kostiju žene između 20 i 30 godina. Gubitak kalcijuma fiziološki je proces vezan uz starenje i ovakva je kontroverzna definicija dovela do toga da žene u pedesetoj imaju značajnu šansu da im se „otkrije“ osteopenija, a one u sedamdesetoj osteoporoza. Mogu se složiti s time da je legitimno i ispravno nastojati odložiti starost i njene manifestacije, ma koliko ona bila fiziološka. Međutim, lekovi koji nam se za to na ovom području nude upitne su efikasnosti i nisu bez nuspojava.

»Imamo li još primera ‘izmišljenih’ bolesti?

Naravno. Bolesti se izmišljaju na način da se (kvazi) naučnim istraživanjima dokaže učinak farmaceutskog preparata u određenim stanjima. To mogu biti fiziološka ili granična stanja i prolazni poremećaji. Onda se ona proglase bolestima. Primeri – menopauza, „Premenstrualni sindrom“, erektilna disfunkcija (polne poteškoće u muškaraca). Od Helicobacter pilori, bakterije koja živi u sluzokoži želuca 60 posto ljudi, početkom devedesetih godina stvorena je nova bolest; nova klasa lekova u vezi s tim do kraja devedesetih postala je jedna od najpropisivanijih. Od čitavog niza novostvorenih psihijatrijskih oboljenja spomenut ću samo socijalnu fobiju – strah od javnog nastupa; leči se antidepresivima. Proizvođači preparata za rast kose i ćelavost nastoje proglasiti bolešću; moglo bi se dogoditi da uskoro osvane pod nekom šifrom u klasifikaciji kožnih oboljenja.

»Rekli ste da su uz pomoć uticajnih, ali i podmićenih naučnika i lekara proširili granice bolesti, kao i indikacije za lekove. Može li detaljnije objašnjenje?

– Scenario je sličan već opisanom. U istraživanjima plaćenim od farmaceutskih kompanija naučnici „nađu“ da preparat deluje iu blagim ili povremenim formama bolesti. Onda odbor eksperata sa platnog spiska tih istih kompanija i te oblike bolesti koji se ranije nisu lečili, proglasi patološkim i podložnim terapiji. Na taj način proširene su granice bolesti poput astme i depresije. Širenje indikacija za lekove ostvaruje se na sličan način, kad istraživanja „dokažu“ učinak preparata u novim stanjima i na novim populacijama. Lekovi za holesterol u desetak godina su od preparata indiciranih u uskim grupama srčanih bolesnika, prerasli u antiaterosklerotske lekove koje se može uvesti većini ljudi iznad pedesete. Antidepresivi, nekad davani samo za teže oblike depresije, danas imaju i do dvanaest indikacija koje uključuju i blaže anksiozne poremećaje.

»Možete li mi navesti za koje bolesti se najčešće propisuju nepotrebni lekovi?

U prvom redu za kardiovaskularne bolesti. Na tom se polju naročito afirmisao koncept prevencije, pa se, s ciljem sprečavanja bolesti poput srčanog i moždanog udara, velike količine lekova daju širokoj populaciji zdravih ljudi. Primeri – lekovi za snižavanje masnoće, šećera u krvi i krvnog pritiska, neki preparati protiv zgrušavanja (npr. Aspirin); učinak – skroman ili nepostojeći. Na području psihijatrije društvene i interpersonalne teškoće pretvorene su u medicinske, podložne farmakoterapiji i drugim medicinskim postupcima koji ih, naravno, ne mogu rešiti.

»Šta je sa depresijom?

Depresija je tipični primer medikalizacija; od srazmerno retke psihijatrijske bolesti, u dvadesetak je godina „narasla“ do jednog od najvećih globalnih zdravstvenih problema. Uporedo sa tim rasla je i potrošnja antidepresiva; delotvornost (osim u teškim slikama depresije) – na nivou placeba (tableta sa brašnom ili šećerom).

»A s lečenjem tumora?

Na području onkologije, odnosno lečenja raka, često se primenjuje beskorisna hemoterapija, ne samo zbog pritiska farmaceutske industrije nego i stoga što se bolesniku i porodice želi ostaviti nada i utisak da se još nešto radi i preduzima.

»Možete li mi se osvrnuti i na skupe, a ponekad i nepotrebne pretrage poput“ svemogućih „dijagnostičkih slikovnih prikaza (rendgen, ultrazvučne pretrage, color doppler, magnetna rezonanca i kompjuterizovana tomografija) …

Ono što važi za lekove, u značajnoj meri može reći i za dijagnostičke pretrage. Pod pritiskom proizvođača medicinskih aparata, potrošnog materijala, biohemijskih i drugih testova i REAGENCIJA, u primenu ulaze postupci čija je svrhovitost neretko upitna. Premda je razvoj medicinske tehnologije na području dijagnostike doneo i neupitnu dobrobit, sistem njene evaluacije krajnje je neadekvatan, ako uopšte postoji. Kritični i odgovorni medicinski stručnjaci upozoravaju na to da neke od pretraga ne predstavljaju ništa više od „još jedne lepe slike“, i ne samo da ne poboljšavaju ishod lečenja već mogu naneti štetu.

»Imate li neke konkretne primere?

Za primer se može uzeti CT koronarografija koja se iu nas izvodi u nekim privatnim poliklinikama. No preteruje se is puno manje sofisticiranom dijagnostikom. Ovoliki broj laboratorijskih pretraga sasvim sigurno nije potreban, kao ni rendgensko snimanje pluća pre svake operacije; „Doppler“ vratnih i nožnih arterija ordinira se prečesto, bez stvarnih kliničkih indikacija; denzitometrija je u načelu nepotrebna dijagnostička metoda. Naročito je sporan skrining, odnosno potraga za rizičnim osobama i onima u početnoj fazi bolesti.

Dok se skrining ginekološkog karcinoma jednostavnim i srazmerno pouzdanim Papa-testom može smatrati primerom korisnog skrininga, istraživanja su pokazala da je mamografija u smislu skrining raka dojke gotovo beskorisna, a PSA u smislu skrining raka prostate vrlo problematičan. Skrining karcinoma debelog creva koji se u Hrvatskoj zadnjih nekoliko godina sprovodi kao Nacionalni program, konzumirao je ogromna sredstva i kadrovske resurse (kolonoskopija) bez jasnog vrednovanja rezultata, odnosno koristi.

»Ima li u medicini nepotrebnih hirurških zahvata?

Sasvim sigurno. Široka dijagnostička obrada i skrining rezultiraju i značajnim brojem lažno pozitivnih nalaza, pa se pacijenti podvrgavaju nepotrebnim hirurškim zahvatima koji su nekad povezani sa ozbiljnim komplikacijama; primer – nepotrebne operacije kvržica u dojci. Proizvođači veštačkih zglobova, ortopedskih šrafova i pločica, srčanih elektrostimulatora i stentova, veštačkih pužnica, hirurških instrumenata – svi su oni zainteresovani za što više operacija. Pritom se neretko radi o novim, nedovoljno ispitanim proizvodima, pa se onda dogodi da 93.000 ljudi širom sveta, od kojih tristotinjak u nas, mora eksplantirati (izvaditi) nedavno ugrađene skupe, „najnovije i najbolje“ proteze kuka jer se naknadno našlo da su štetne za zdravlje.

I lekari su motivisani za promovisanje nove tehnologije jer na njenoj primeni, odnosno uvođenju u zdravstveni sistem, izgrađuju svoje profesionalne karijere i prestiž. U SAD-u je u toku suđenje lekarima koji su nepotrebno ugrađivali stentove (intravaskularne proteze) u srčane arterije svojih pacijenata. U svemu tome nije bez značenja agresivni mentalni sklop modernog lekara, koji je sve manje vođen idejom dobrobiti pacijenata, a sve češće gleda što bi se s njime još moglo učiniti. Brojne su žene s indikacijom za vađenje materice ginekolozi uverili da im ne trebaju ni jajnici, pa su nakon operacije ostale i bez zdravih, neretko još funkcionalnih jajnika.

»Šta sa preparatima, dodacima ishrani koji se reklamiraju i prodaju u apotekama? Kolika je njihova efikasnost?

Kad je gotovo polovina onoga što se propisuje na recept bekorisno, možete misliti koliko je toga nepotrebnog van sistema zdravstvnog osiguranja! Da bi dodatak hrani, odnosno pomoćno lekovito sredstvo dobili dozvolu za promet, moraju zadovoljiti kriterijum bezbednosti; efikasnost niko ne ispituje. Stoga je većina tvrdnji o korisnosti tih preparata bez ikakavog naučnog uporišta, a te lažne tvrdnje vrlo se retko sankcionišu. Proizvođači zloupotrebljavaju naivnost i poverenje kupaca.

Žao mi je penzionera koji nemali deo svojih penzija nepotrebno ostavljaju u apotekama. Ja svojim pacijentima savetujem da primenjuju samo preparate za koje su se lično osvedočili da im koriste, i to ako unutar zdravstvenog sistema nisu pronašli rešenje za svoju zdravstvenu tegobu. Ako nemaju smetnji, ne bi trebali da nalegne na uveravanja o preventivnim i zaštitnim svojstvima kojekakvih preparata. Inače, jako mi smeta ona – „za obaveštenja o indikacijama, merama opreza i neželjenim dejstvima upitajte svog lekara …“ Lekari malo znaju o tim preparatima i nisu dužni o njima informisati bolesnike. Imaju dovoljno drugog posla.

»Šta mislite o vračarama na televizijama koje ljude u nevolji zovu u noćnim satima, a onda im ovi pretskazuju tok bolesti i slično. Bi li takve emisije trebalo zabraniti?

Medicina je izuzetno plodno tlo za prevarante i manipulatore, kako za one motivisane lakom zaradom, tako i za one sa mesijanskim porivima i ambicijama. Drske prevare i krajnje neetična iznuđivanja trebalo bi zabraniti i kažnjavati. Međutim, regulacija na širokom području tzv. alternativne / komplementarne medicine, koja je bez daljnjeg potrebna, ne bi se trebala zasnivati na zabranama i sankcijama. Na tom području ima objektivno delotvornih terapijskih metoda (dijagnostičke su upitne i tu bi se trebalo držati službene medicine), ai kad nema strogo naučno dokazive koristi, ostaje placebo efekat koji nipošto ne treba odbaciti.

Ne slažem se sa stavom dogmatične ortodoksnih naučnika i lekara koji „alternativcima“ odriču pravo lečenja, to više što je nauka na koju se pozivaju prepuna ograničenja i zloupotreba, a savremena medicina sve manje ispunjava očekivanja ljudi. Bilo bi pametnije i poštenije da svi mi „usustavljeni“ naučnici i lekari najpre pometemo pred sopstvenim vratima, tj. Da se ​​oslobodimo nadriliječništva koje sami praktikujemo, kao i tehnokratsko-birokratskog mentaliteta koji smo prigrlili.

Izvor: novi-svjetski-poredak.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *